Звездине легенде – Куле Аћимовић

На данашњи дан, пре тачно 47 година, де битовао је у црвено - белом дресу Јован Куле Аћимовић! Био је један од симбола Звезде и националног тима свог времена, играо у чувеној генерацији са Лазаревићем, Џајићем… За наш клуб одиграо је укупно 519 мечева и постигао 113 голова. Остао је упамћен као рекордер по броју мечева у евро - куповима. Одиграо је чак 51 утакмицу за 11 година. По броју наступа у првенству је четврти на вечитој листи, са 237 мечева, колико је одиграо и Бошко Ђуровски.

Занимљиво, на исти дан дебитовао је Бранко Кленковски. Овога пута, пажњу посвећујемо Кулету Аћимовићу и преносимо вам одломак из књиге  „Асови века“, Милета Коса.

Име и презиме – Јован Аћимовић

Рођен 21/08/1946

Место у тиму: везни играч

Утакмица за репрезентацију: 55

Голова за репрезентацију: 3

Тешко је сетити се сличног примера од овог како је Миљанић истрајавао у вери да ће мали дежмекасти Јован Аћимовић, дечак златног осмеха, постати фудбалер. Не само првотимац Црвене звезде већ и вишеструки репрезентативац.

Сви су на Миљаново истрајавање гледали као на излишан посао. Куле је волео фудбал, веровао у свог тренера, учио, слушао и… напредовао. Да би стигао до тих звезданих висина, требало је да дечак поред дара има и нешто више – натпросечну фудбалску интелигенцију. И још једну значајну црту у карактеру – да победи своју таштину, да игра за тим. И он је и у томе успео. Занемарио је себе, подредио се идеји тимске игре и доследно је томе служио кроз све године носећи црвено - бели дрес.

И кад је Куле разбио сваки скептицизам, и постао фудбалер од чије је игре много зависило у клубу и репрезентацији, није било личног ликовања. Дубину Кулетове среће знао је само његов тренер, који је то с њим делио. Наравно, опет без глорификације, све је било тихо, отмено. Више од личне сатисфакције њих двојица нису тражили, њима је било најважније да је Јован Аћимовић постао играчки и духовни центар екипе.

Један други фудбалер, са бројем 11 на леђима, имао је највише користи од Миљанове вере и упорности и Кулетове снаге да поруши све зидове испред себе и да се попне на пиједестал победника. Лева страна Црвене звцзде Аћимовић - Џајић била је тандем за навијачко уживање, али и за победе. Они су, уз центарфора Војина Лазаревића, били главна полуга тима.

Џајић је добијао идеалне лопте од Кулета, а својим савршеним центаршутевима проналазио је Лазаревића, који је био суверен у игри главом и исход је најчешће био исти – противник је полазио са центра. Занемарити себе и играти за екипу и победу могу само личности од духа и велике моралне снаге. А Аћимовић је био човек такве унутрашње снаге. Стручњаци су га много више ценили него шира публика, они који падају на ефекте, а немају способност да виде пресудне пасове, луцидна проигравања, идеју… Његово складно разумевање са Џајом је било слично оном које су пре рата демонстрирали Моша и Тирке, а много успешнији од једног другог сјајног пара на левој страни Партизановог напада Бобек - Зебец.

Куле и Џаја су били духовно блиски, на готово исти начин су имали чула за игру, комбинацију, склад… И зато је то био део напада који је на суптилан начин разбијао бедеме сваке одбране. Интересантно је нешто друго, та два велика фудбалера који су давали тон хомогености тиму, у приватном животу нису били блиски, нису излазили увече, нити им је круг пријатеља био исти. Суревњивост две примадоне? Не, Куле је бистра ума прихватио своју улогу и ништа га није могло избацити из те концепције; Џаја је, опет, до танчина знао шта му значе Кулетове лопте, иако није јавно испољавао захвалност, како то раде кошаркаши кад галантно руком показују на асистента заслужног за кош.

Било је неке отмености у њиховим тренуцима тријумфа. Џаја се више радовао головима од Кулета. Они су и по унутрашњем склопу различите личности, чак им ни темперамент није исти. Аћимовић је веома затворена личност. Остао је утисак да је траума из првих дана, кад су сви у њега сумњали, остала до краја у њему, мада је касније годинама примао зашећерене комплименте словотвораца и коментатора говорног новинарства. И данас ми се чини да је све то без одјека пролазило код овог бистрог момка са тужним очима.

 „Куле је стожер наше игре, најинтелигентнији фудбалер, веома стабилна личност, и ма колико са трибина изгледао као љутко, он је био пун топлине за своје другове“ – говорио је Миљанић у време кад су сви већ били афлрмисани играчи, а Звезда била сакупљач трофеја.  „Саиграчи увек цене оно што Аћимовић каже на терену или у свлачионици.“

Јован Аћимовић је дуго и успешно играо, али уз његово име остаје да лебди велика противречност. Имао је много врлина, али ни у недостацима није оскудевао. Сјајан техничар, изврстан преглед игре, добро се градио, лопта је у његовим ногама била као у трезору банке, нису му је могли одузети. Умео је брзо да одиграва, често и из  „прве лопте“ ако је било услова за то, што је доказ високе фудбалске интелигенције. Имао је дугу и прецизну лопту, чак и веома тежак ударац за голмана, али се ретко уписивао у стрелце. Био је најчешће дубоко у позадини, далеко од противничког гола. Мада је био водитељ напада, он је био и организатор одбране. Није имао одраз, готово да није упамћена његова игра главом. Кулетове врлине су биле веома значајне као и његово присуство на сваком делу терена. Много је трчао, био је издржљив, оно што му је природа једном руком узела (брзину) , двема је дала: витални капацитет и снагу за дуел игру.

Био је ваљда први фудбалер те велике Звездине генерације који се оженио. Зато је живео породично, скоро аскетски. Његов син се такође посветио фудбалу, али не са пуним очевим генима. Штета, још један Јован Аћимовић би добро дошао и црвено - белима и нашем националном тиму. Чак и да не прослави  „златни јубилеј“ као што је његов отац. Али, не иде се за жељама. После Светског првенства у Немачкој 1974. Звезду напушта тренер, отишао је у Реал. И већина фудбалера те генерације се расула по свету. Куле је отишао у Западну Немачку. Није се прославио. Био је већ у годинама, можда помало већ и малаксао. Много је знао, то су му сви признавали, али је био преспор за њихову брзу игру. Вратио се у земљу, новац који је добио, чак и за оно време, била је свота упола мања од оне коју је овај фудбалски зналац заслуживао. Да је у Немачкој имао правог тренера, тај би га држао у тиму као вођу, човека који уме да мисли и да одиграва на луцидан начин, онако како је тада играо Нецер, а нешто раније Оверат.

Кад се баци поглед на целу каријеру, Аћимовић је имао много више радосних тренутака него горких. Штета је што ни у клубу ни у јавности нема оно место које заслужује по знању, моћима и остварењима. Није имао џаризму, био је недоступан новинарима, имао је тврд оклоп као корњача. Али кад би истурио главу, то никад није чинио бојажљиво. Увек је имао шта да каже, све је било веома сувисло. И тачно. Ако би објашњавао разлоге победе или пораза свог клуба или државног тима – то су биле дисертације. Имао је сјајна запажања, дуго смо веровали да ће Звезда у њему добити врсног тренера.

Трифун Михајловић, Кулетов саиграч

Нажалост, то се није догодило. Да ли је био недовољно амбициозан? Можда. Али по неким знацима, пре би се могло рећи да није одговарао клупској врхушки. Зашто? Он је човек који не прихвата статус кво, непрестано тражи боље, хоће да се пита, да одлучује, спреман је да одговара.
 „Никад од меродавних у клубу нисам тражио објашњење зашто ми није дата шанса да водим први тим“ – објаснио је некадашњи ас своја таворења у омладинској школи.  „Било је прича, оговарачких, како, тобоже, нисам довољно амбициозан, ни марљив. А Пижон је све то имао и брже су га отерали него што им је било потребно да га унапреде у Шефа стручног штаба. Навикао сам на неправде.“

Чудне су судбине појединих фудбалских звезда. Они који се не снађу, а годинама су играли поштено и чиста срца, осећају горчину, меланхолични су, скоро безвољни. Ни Куле не оставља другачију слику и поред све своје супериорности, умне и културне. Није лако прихватити равнодушност средине која те је годинама дочекивала са радошћу и осмехом, сад те гледа равнодушно.

Мени се чини да је Куле прихватио филозофију једног писца који је рекао:  „Покрио свој живот, а живи своју мисао.“ Живећи тако, Јован Аћимовић ће дочекати своје пензионерске дане.
Одломак из књиге  „Асови века“, 1999, (Миле Кос)